Чак ме страх и од себе.
Памтим све, али нисам то ја. Који странац станује у овим становима?
Некад сам памтила сваки детал, а сад заборавлам да нисам ни поспремила хастал.
Ето, попричала сам јуче са колешком на посо, ни не знам дали сам јој казала све то.
Што сам заборавила шта сам мислила да је битно, борим се да се сетим и на најситно.
Кучи сам дошла уморна сва, заспала док се спремала за да спавам.
Сањала сам да сам се пробудила, заборавила на шта сам се осудила.
Да испланирам нови дан, створим и најмали план, да поново будна не понављам сан.
Али обавезе које сам си дала, ко да сам хи из академске книге бирала.
Кад нешто обечам то не постигнем, страх ме од себе да чу руке да дигнем.
Пролазу дани овако и ја се чудим, како овако живим јер танка је линија да полудим.
А можда је ово један дио тога, и веч је реализирана та слога.
Сигурна сам само да сам на све стране, чека ме душа да се саберем и комплетно сване.
Чека ни не знам где, ја уопче не видим излаз одавде.
Кад ни за себе нисам свесна, јер и кад заспем и пробудим се, једнако изгублено сам болесна.