Јел’ ми фалиш ил’ се плашим да не будем сама?

Јели простор који осечам тако велик, да у њему улази само тама?

Тама која је створена од црне мисли;

Мисли који дају лажну истину да нисмо сви исти.

Јер нисмо сви са воленима, нити они са нама.

Али пред да дајеш и тражиш сваког другог, види, јели имаш себе прво?

Јели си ти самом себи довољан?

Да мирно, без страха, сањаш свој сан?

А, ако не знаш који је твој сан, проблем се види још од сад.

Не. Није морално да волиш се.

Ако желиш да патиш, онда у реду је. Продужи тако све.

Али ако не желиш, онда не морално, веч једини начин је.

И није да ти нико други нече ”зафалит”, са тиме што себе на прво место ставиш.

Веч чак и кад та жеља доџе, знати чеш да је негујеш, и да после сама проџе.

Нечеш се осечат ништа мање, јер неког нема.

Осети чеш још вечи добитак, захвалујучи свим тим успомена.

Сад знаш истину, али немој се варат;

Деси че се да је заборавиш, али чеш јој се увек вратит назад.