Дотакне те само оно чему ти дајеш значење.

Свако по себе индивидуално.

Иако је заклучак на сами почетка, то је истина до које се долази гледајучи од било које стране, водечи било који аргумент.

Саме ријечи су један корак ближе да нешто створиш или срушиш. Прату мисао, која прати осечај који може да буде и је створен од то што чујемо – од кога чујемо. Све тако у круг. Носи информацију, наравно да да, али утиче само врз основу твог филтра.

Дали то декодирамо и сфатимо ”праву” сврху истог, или замрсимо са нашим искуством, у сваком случају није празно.

Има ту доста тога, само ако желиш одново и одново једне исте речи могу пробудити различито значење, довести до различитог заклучка. И свакако, могу а и створе, различите ствари.

Јако добар алат, јако мало пажње при кориштења, и тако јако пуно скршена срца.

Можеш то назвати и душу, вишег ти.

Твоја веровања, снове, циљеви.

Али кад чујеш то на шта ниси очекивао, скрши се нешто у теби. Можда те мало пецне, можда јако повреди, али свеједно ту звучну креацију јако осетиш.

Јер није исто, исте речи, казат различитим персонама. Још мање исто, то и чут од различите персоне.

За неког, они су као метак. За друге као нежан ветар. Чак и када је у питању иста реч. Дали ти осмех намами, или пушти сузе, све је до твог приступа на те ријечи, на те људе.

Јер некад може бити тешка како камен нека ријеч али док се прача до слушача, може бити претворена у мек памук па да ту примарну намеру скојом је била пратена скрши, и открије праву природу.

Али ретко ко види то са наполешне стране – гледајучи ка правом јадру ситуације.

Понекад, скоро свакад, уџе човек у саму ријеч и дозволи да га ципцијелог прогута без имало простора за дисање.

Намера и сврха са изговорањем ријечи, креирају њихне вриједности са самим тиме и тежину истих. А да би утицале исто, морају се начи на исту фрекфенцију, поклапајучи се са намером и правим објашнењу, са правим именовањем ситуације у које једна особа је.

Користити праве ријечи. Користити и служити се сњима.

Бирати пажљиво, јер за прави утицај некад нисмо ни свесни.

Ако прату ум, који (не увек) прати душу, као тречи буквални гласник они веч од почетне станице имају доста тога за речи.

Иако је овде ријеч о тречем делу, и препоследним када је у питању стварање неке реалности, не може се избечи заклучак да једни са другима су спојени, не раздвојени. Никад одвоени.

Јер се прату, зашивени, једни на други утичу и мотивирају се да буду створени.

Зато свесност прави своје. Ниво истог уствари дефинира ријечи. Напајају се са тиме од чега црпе.

Зато пажливост при стварању звучно долази од тога колико је једна особа свесна за своје биче и за постојање оног супротног коме су исте намењене. Како че исте да утичу у моменат изговарања и надаље.

Од друге стране зато је битно да се пази при изговарањем било шта. То је информација, једном пратена она је више пуштена. Нема врачање назад, можда може да се надогради, али се она више не може вратити. Не може се уништити.

Вид енергије, она се не губи, веч, увек у нешто друго претвара.

И нису празне, они никад нису празне.

Постојање било чега је увек са разлогом.

А и, непостојање нечега, увек има објашнење.

Ми га дајемо, и ми те ријечи килажом пунимо. Није само зато што ми хи изговарамо. Веч смо сведок њих, ми хи доживљавамо.

Јер они нам помажу да то, што је, једноставно постои од своје креације, буде пратено до желеног слушача, доставлача, примача, у нади да буде сфатена са намером скојом је пратена, или ти помогне нама, да то што нечемо да признамо и кажемо чујемо од другија.

Људи нису ни свесни некад, са каквом свету ствар се играју. И коју моч напразно бацају. Или бар тако мисле.

Да то што кажу не утиче, или можда не слушају шта други говоре. Али сигурно не слушају ни себе. И дефинитивно у те ситуације не обрачају пажњу, јер кад би, много мање боли би пружали народу.

Јер мање буке би стварали у своје душе, и би могли да хи чисто и јасно слуше и још боље да хи ријечи служе.

Јер то је оно што у ствари раде. Прачају дио тебе, свуда око стране.

Јер ти када причаш дајеш себе, откриваш, некад онолико колико желиш у дати моменат, некад мање, некад више.

Да нечемо нико да нас чује, проговорили не би. Али чак и тапут осечамо ”ко” ту је, и кад би угасио ципцијело тијело опет се ”нешто” чује.

Јер свака ријеч потиче од тога што увек ту је.

А, на кои начин ти волиш да будеш, доста зависи од то што кажеш и то што чујеш.