Јел’ и теби драго, кад неког насмијеш?

И бол у то срце смириш.

Јел’ ти фино кад неком помогнеш?

Отвориш очи, да се себи диви.

А кад саслушаш шта жели да ти каже,

душу отвори и скроз се покаже?

Усречиш неког па захвалан је,

и кад лијечиш срце, пуно ране.

Како уникатно свако поприми ту радост,

али једнако исто, доживи ту сладост.

Јел’ и твоје срце пуно, кад несебично да?

Не желечи ништа натраг, веч сречу у тим очима.

Знајучи да је неком много боље,

па истина – неке су ствари боље у двоје.

Али и кад је више нас, и себе даш,

јел’ и теби мило јер се не губиш,

веч заједно постоимо са вечом силом?…