Комшија

Комшија преко пута,

верује ли у чуда?

Или је то обичан човек,

којег знам спута.

Или и он као и ја

касно у ночима, с’мислима лута.

Балкон пун ствари,

а њега нема.

Па и чувар да је био

дошо би на неколико смена.

Или је то особа која не воли вани,

или је то особа нека лења…

Ма сто посто и она има својих проблема.

И није баш страна, та комшија моја.

Гледајучи је са стране, што дубље, све више ми је своја.

И можда нисам ја судбина твоја,

али ипак имамо нешто заједничко, под тог, станбеног броја.

Нити суд, нити дуг,

једном ка другом,

веч супутник укрцани у тај воз

који иде истом пругом.

Неко без, а неко са својом слугом.

И не морам те грлити

да би ти поштовање дала.

Веч само дозволити и сфатити

да и твој живот није шала.

Чак и кад не видим и не допуштам, твоја циљ, није мала.

А преко пута смо с’разлогом,

и у срцама са надом.

Колики год странци били,

испод маске сви смо си мили.

Јер знамо кад се сретнемо преко пута,

да на овај пут, нико сам не лута.