Све ти скрене пажњу, и све те забави.

Та лијепа душа, та мека душа.

Она те испуни, све друго те испразни.

Превари, залаже, на моменат скроз те присвоји…. мислиш.

Да се макнеш све је теже, ко нокат од меса кад се двои.

Али та душа је права. Та душа није лажна.

Свачија реалност различита, али она, иста је.

Свако се на различит начин празни, али исту испуњеност тражи.

Та душа то пружа. Она може.

Али у сав тај хаос, тешко успе да проџе. До тебе доџе.

Јер и кад лоше иде, то нас боли.

Ипак, дуго времена само то је било ту да нас ”воли”.

Ваљда, нас душа чека кад будемо спремни,

да нас прими у своје наручје, да нам се диви.

И да не би убила наду скроз, иако не знам за њу још,

мислим да постои, и да се од нас не двоји.